14 фебруар 2015

O najboljim neprijateljima

Danas nešto razmišljam i prisećam se osećaja jedinstva i kvaliteta međuljudskih odnosa koje smo imali za vreme bombardovanja `99. godine. Iako tu godinu svako od nas pamti kao jednu od najgorih kroz koje smo prošli, mislim da možemo da se složimo u tome da je to jedini put u toku naših života kada smo svesno i dobrovoljno poništili sve razlike i ideologije koje su nas razdvajale - na leve i desne, četnike i partizane, žute i plave, itd... Imali smo zajedničkog neprijatelja, ali i zajedničke ciljeve: da budemo slobodni i da odbranimo interese našeg naroda i zemlje.

Izgleda da trenutno nismo sposobni da zajedno dođemo do konsenzusa koji bi vodio ka dostizanju svih naših ciljeva. Možda zbog toga što nemamo zajedničkog neprijatelja? Ili zbog toga što smo postali neprijatelji jedni drugima?
Ja u stvari mislim da smo svi zajedno slepi, a možda i glupi. Jer ako nisam u pravu, kako onda objasniti to što ljudi vide a ne vide, čuju a ne čuju, osete a ne osete? Mislim da je nakon svih propalih revolucija i zgaženih snova, kao i svih srušenih nadanja svako od nas ili bar većina ljudi posegnula za poslednjom odbrambenom opcijom, a to je guranje pod tepih! Jer ako je sve propalo, ako je sve poništeno, ako nema nade, onda nema ni izbora.

Ja međutim smatram da su takav princip i "filozofija" sami po sebi gubitnički. Nekako verujem da izlaz uvek postoji. Čovek ako veruje da će mu biti loše, onda će mu biti još gore. Ako pak veruje da će mu biti dobro, onda jednostavno mora da ide u tom pravcu da mu svakim danom bude bar malo bolje.

Najzad, da se vratim na onaj svoj uvod.
Ako smo na temelju mnogih loših stvari imali jedinstvo i pozitivan pristup koji je na kraju ipak doneo neku promenu; ako nas je pokretao naš zajednički neprijatelj; ako smo se odrekli svih naših ideologija i razlika - onda jedino što preostaje jeste da prestanemo da guramo pod tepih, da širom otvorimo oči, da dobro načuljimo uši, da obratimo pažnju na svoje emocije i na sve ono što osetimo i da najzad prihvatimo jedni druge!
Jer jedino tako možemo zajedno do svih naših ciljeva. I jedino tako možemo da ostvarimo konsenzus i da idemo dalje u neku novu zajedničku budućnost.

Još samo preostaje da se svi zajedno probudimo, a onda umijemo i pogledamo svoj odraz u ogledalu. Tek tada ćemo shvatiti da je neprijatelj koga smo tako dugo čekali već spreman i da željno iščekuje naš polazak putem uspeha i pozitivne izvesnosti.

Čuvajte svog najboljeg neprijatelja!


2 коментара:

  1. Tek sam sada pročitao blog, odlično zapažanje. Nadovezaću se rečenicom: držim svog neprijatelja bliže nego što će mi ogledalo ikada biti. :)

    ОдговориИзбриши